Настанак и развој џудоа

Џудо је борилачка вештина и олимпијски спорт настао као скуп пробраних техника из Џиуџицуа. Џиуџицу је у то време у Јапану било заједничко име за све борилачке вештине (ударачке и рвачке). Тада је оснивач џудоа - Јигоро Кано, који је савладао неколико стилова Џиуџицуа, одлучио узети оно најбоље од сваке и одбацити непотребно.

Професор Јигоро Кано (1860. - 1938), навршивши 18 година, почео се бавити борилачким вештинама. Но брзо је схватио да му је напредак отежан чињеницом да је физички био јако слаб и крхко грађен. Наиме - Већина Џиуџицу техника је уз технику захтевала и много снаге. 1882. Након што је стекао мајсторску титулу у неколико врсти Џиуџицуа, одлучио је развити борлачку вештину која би омогућавала слабијим особама да победе много веће противнике.

Са својих 9 ученика основао је Кодокан институт и развијао оно из чега ће настати Џудо (На јапанском „Нежни пут“).

Џудо је постао изузетно популаран већ 1886. када је полиција града Токија организовала турнир „Џудо - Џиуџицу“. Укупно се одржало 15 мечева, а џудо екипа је уверљиво победила, џудо постао део Јапанског школског образовања и почео се ширити по целом свету.

1964 је уврштен на Олимпијске игре (за мушкарце), а 1992 и за жене.

Џудоке тренирају у специјалној врсти кимона која се зове Џудоги(КИМОНО). (Ги на Јапанском значи - одећа) Џудоги се веже посебним појасом, ширине 4-5 цм, чија боја одговара Џудокином рангу.

Џудоке су рангирани у складу са својим знањем и резултатима постигнутим у борбама. Постоји 6 ученичких ("Кју") и 10 мајсторских ("Дан") са припадајућим обојеним појасевима

Пре него што је Јигоро Кано створио џудо, учитељи су ученицима издавали дипломе и свитке текста који су сведочили о њиховом напретку. Кано је започео модерни систем када је 1883. двојици својих старијих ученика (Схиро Саигоу и Тсунејиру Томити) доделио статус „сходан-а“ црни појас. Но чак ни тада није било разлике у изгледу између њих двојице и осталих ученика, јер тада Кано још није био измислио Џудоги па су ученици тренирали у традиционалним кимонима. 1907. Кано је представио Џудоги какав познајемо и данас те су се почели употребљавати појасеви, за почетак само бели и црни. Појасеви друге боје су дошли у употребу тек кад се Џудо почео практиковати изван Јапана. Миконосуке Кањаисхи је почео подучавати Џудо у Паризу и увидео је да ученици-западњаци брже напредују када имају разне боје појасева као визуални доказ свога знања.

Такмичарски џудо се већином базира на техникама, бацањима (наге-ваза), које се деле на ручне технике (те-њаза), бацања преко кука (косхи-њаза) и ножне технике (асхи-њаза). Џудо се састоји и од техника у партеру (катаме-ваза) које се деле на држања (осаекоми-њаза), гушења (схиме-њаза) и полуге на рукама (кансетсу-њаза). Партер је прилично занемарен у такмичарском Џудоу јер се, због атрактивности, борбе прекидају врло брзо ако један од такмичара не направи значајан напредак.

Технике Џудоа се на тренингу уче радећи „у празно“, са партнером који се „пушта“ и у лаганом спарингу са партнером (рандори).