Настанак и развој џудоа

Џудо је борилачка вештина и олимпијски спорт настао као скуп пробраних техника из Џиуџицуа. Џиуџицу је у то време у Јапану било заједничко име за све борилачке вештине (ударачке и рвачке). Тада је оснивач џудоа - Џигоро Кано, који је савладао неколико стилова Џиуџицуа, одлучио узети оно најбоље од сваке и одбацити непотребно.

Професор Џигоро Кано (1860. - 1938), навршивши 18 година, почео се бавити борилачким вештинама. Но брзо је схватио да му је напредак отежан чињеницом да је физички био јако слаб и крхко грађен. Наиме - Већина Џиуџицу техника је уз технику захтевала и много снаге. 1882. Након што је стекао мајсторску титулу у неколико врсти Џиуџицуа, одлучио је развити борилачку вештину која би омогућавала слабијим особама да победе много веће противнике.

Са својих 9 ученика основао је Кодокан институт и развијао оно из чега ће настати Џудо (На јапанском „Нежни пут“).

Џудо је постао изузетно популаран већ 1886. када је полиција града Токија организовала турнир „Џудо - Џиуџицу“. Укупно се одржало 15 мечева, а џудо екипа је уверљиво победила, џудо постао део Јапанског школског образовања и почео се ширити по целом свету.

1964 је уврштен на Олимпијске игре (за мушкарце), а 1992 и за жене.

Џудоке тренирају у специјалној врсти кимона која се зове Џудоги(Кимоно). (Ги на Јапанском значи - одећа) Џудоги се веже посебним појасом, ширине 4-5 цм, чија боја одговара Џудокином рангу.

Џудоке су рангирани у складу са својим знањем и резултатима постигнутим у борбама. Постоји 6 ученичких ("Кју") и 10 мајсторских ("Дан") са припадајућим обојеним појасевима

Пре него што је Џигоро Кано створио џудо, учитељи су ученицима издавали дипломе и свитке текста који су сведочили о њиховом напретку. Кано је започео модерни систем када је 1883. двојици својих старијих ученика (Широ Саигоу и Цунеџиру Томити) доделио статус „шодан-а“ црни појас. Но чак ни тада није било разлике у изгледу између њих двојице и осталих ученика, јер тада Кано још није био измислио Џудоги па су ученици тренирали у традиционалним кимонима. 1907. Кано је представио Џудоги какав познајемо и данас те су се почели употребљавати појасеви, за почетак само бели и црни. Појасеви друге боје су дошли у употребу тек кад се Џудо почео практиковати изван Јапана. Миконосуке Каваиши је почео подучавати Џудо у Паризу и увидео је да ученици-западњаци брже напредују када имају разне боје појасева као визуални доказ свога знања.

Такмичарски џудо се већином базира на техникама, бацањима (наге-ваза), које се деле на ручне технике (те-ваза), бацања преко кука (коши-ваза) и ножне технике (аши-ваза). Џудо се састоји и од техника у партеру (катаме-ваза) које се деле на држања (осаекоми-ваза), гушења (шиме-ваза) и полуге на рукама (кансецу-ваза). Партер је прилично занемарен у такмичарском Џудоу јер се, због атрактивности, борбе прекидају врло брзо ако један од такмичара не направи значајан напредак.

Технике Џудоа се на тренингу уче радећи „у празно“, са партнером који се „пушта“ и у лаганом спарингу са партнером (рандори).